S one strane duge

Stvarno sam htela posebnu tortu. Posebniju od svih dosadašnjih. Najposebniju.
Uvek ja to tako u martu.
Mislim.. prevrćem ideje u glavi, prevrćem i slažem reči za ovaj tekst.. isto u glavi. Sve bih nešto htela bolje, lepše, najlepše.

Na kraju je bila Reforma. 
Ni nova, ni posebna. U nešto izmenjenom obliku nego inače, pravljena uz blagu dozu neizvesnosti kako će autobusom da doputuje do Beograda bez mog budnog nadzora. 

"Ne brini, seko..." reče mi šofer :))

 I stigla je, javlja mi Marija.

Marija danas puni 25.

Znate da je nisam zvala sine kad se rodila? 
Sa 20 godina nisam se osećala dovoljno zrelo i mudro da mi iko bude sin. Tako sam ja to kapirala tada. A baš sam bila mlada tih dana.

Imala sam čak neki blagi utisak da mi je u život ušetao vanzemaljac umesto bebe. 
Ustvari, otkud sam uopšte i mogla da znam šta će sve da se promeni sa rođenjem deteta. Jedno je kad slušaš o tome, čitaš.. kao nešto se pripremaš. 
I nisam se baš posebno ni pripremala tih dana.
Jela sam mandarine. Svaki dan po kilo valjda.

Malo je sve, da prostite, bilo neplanirano.
Malo sam ja bila uplašena, a malo više se još od mene očekivalo na nekim drugim poljima. 
Tako da.. malo ovo, malo ono.. uglavnom, stiže nama beba.


Sećam se jasno euforije onih prvih dana. 
Glasova, pelena, saveta, savetovališta, praška za pupak, saveta, čipki, mašni.. roze kadice i roze boje uopšte... još saveta, običaja, crvenog končića, belog končića, belog luka i deteta koje neće da sisa.
Sećam se nelagode zbog saznanja da sam prvi primerak ženske osobe u familiji čije dete neće da sisa a ima šta. Itekako ima šta.. 
Pumpica za mleko i ja. Noću i danju. Sećam se jasno kao danas svog straha da je pumpica postala moja nova doživotna igračka.
Sećam se i svoje preneražene babe koja pokušava da proceni da li su mi crnji podočnjaci ili grudi. Pigmentacija je ludovala kako je htela.

Ali, dočekasmo se mi svi zajedno na noge. Lepo "odradismo" sve.

Istinski smo se zavolele nešto kasnije. Marija i ja. 

A onda je bilo zauvek.

Ti davni dani, toliko šareni i živopisni u svojoj neizvesnosti, željama, nemogućnostima, svakodnevnim novim otkrićima, strahovima i osmesima, bili su savršeni.

Neke stvari su i danas ostale iste. 

Decu ni sada ne zovem "sine" već po imenu, a volim ih najviše na svetu i super se zabavljamo. 

Ja sam još uvek mlada. Ne zato jer se tako konstantno osećam, već zato što me baš ova Marija stalno podseća na to. I ja joj verujem.

Sad sam ja u poziciji da dajem savete, ipak se trudim da prvo budem pitana. Nekad mi uspe, nekad ne. 

Paranoična sam često, a znam koliko to mladima uopšte ne treba.

Dok smo zajedno rasle nisam mnogo razmišljala o cilju i svrsi svega. 

Danas sam sigurna da znam šta je važno. Uzajamni osećaj zadovoljstva i razumevanja. Poverenje. 

Podrška.. uvek. 

I smeh. Mnogo smeha. 

Niko ne zna bolje da me nasmeje od dece. 

Da li smo zadovoljni decom? Da li su ispunila naša očekivanja? Da li su opravdala naša ulaganja? Da li su svesna ovoga i onoga. Da li...

A da li su ona zadovoljna nama i da li smo im bili pravi primer za ljude? 

Da li su na kraju krajeva shvatila zašto nas često nisu razumela?

Kad deca porastu, ova pitanja dobijaju odgovore.

Kako je samo dobar osećaj kad shvatiš da su deca zadovoljna tobom.

E, to je ono nešto nepoznato i lepo što smo naslućivali da nas čeka iza ćoška u toj našoj zajedničkoj budućnosti, dok smo se nosili sa odgajanjem i vaspitavanjem, sopstvenim porazima i razočarenjima. Dok smo se borili protiv trendova i predrasuda, i nestrpljivo čekali da porastu.

Stigla su ta naša deca da nas podstiču da budemo stalno bolji, samosvesniji i sigurniji u sebe. Opušteniji. Zadovoljniji.

I da nam, kad sami sebi ne umemo, kažu: ..ma zajebi to.. nije vredno.

Sad je sasvim jasno da svaki onaj trud i svaka teškoća koju smo prebrodili, svako odricanje i svaka nesanica, svaki ponos što ga progutasmo.. nisu bili uzaludni.

25 godina svega što neću ni pokušavati da imenujem bilo kakvim epitetima. Nedovoljne su mi već izmišljene reči.
I nema svih onih lepih i neponovljivih momenata na svim našim fotografijama i trakama. One najvažnije stalno nosim sa sobom. Pred očima su kad god pustim film i biće tu dok radi memorija.

Za 25 godina maženja i paženja, pevanja, igranja, grljenja, sviranja, nerviranja pa imitiranja, recitovanja, ludiranja, tešenja i smeha napravila sam tortu u koju sam, čini mi se, sve nabrojano zamesila.

Ovo je stvarno njena rođendanska torta, začinjena nekim samo nama poznatim slikama, notama i mirisima.
Kao da je čujem: S one strane duge gde padaju dede... :)

The Reformu znate svi. 
Klasika. 
Nezaobilazna u našoj kući kad se nešto slavi, a i ovako... 
Recept ne bih da pišem, svi uostalom imamo neke svoje mere i cake, prilagođene dimenzijama i oblicima, nadograđene na onaj divan, jednostavan osnovni recept.
Dekorisala sam je otopljenom belom čokoladom, šlag kremom i Ferrero kuglicama. 

Presek i ja čekam da vidim barem na slici..

Beogradski prolećni šarm

Prvi dan proleća.
I sunce i cveće. Klopa, kafa, pijaca, muzika, Marija i ja.
Sve to na sledećim sličicama..

* * *

A i ova heklana torba bila je gotova na vreme...

PS. Scene Beograda uslikala je Marija, naravski ;)

Ćufte od sočiva

Možda ste ih vi već pravili i znate za recept... 
Ipak moram da podelim s vama oduševljenje ovim jelom za koje nisam bila baš sigurna da će mi uspeti. Već duže vreme planiram da se oprobam, pa nikako... 
Jednom davno sam kupila sočivo, skuvala i pojela pola onako kuvano i posoljeno... Ne znam šta je bilo beše sa ostatkom. Imala sam međutim nameru da probam da napravim prave ćuftice, tj. faširane šnicle kao one od mlevenog mesa. To sam juče i uradila. 
Da skratim. 

Upotrebila sam:

150gr. sočiva
1 jaje
srednja glavica crnog luka
nekoliko češnjeva belog luka
dve kašike ovsenih pahuljica
biber, so, začin po želji ( peršuna podosta... naravski )

Sočivo sam prethodne večeri oprala i nalila vodom.
Prenoćilo je tako u kuhinji van frižidera, poklopljeno.
Sutradan sam odlila vodu, nalila novu, stavila da proključa pa prosula tu vodu i na kraju nalila pravu vodu u kojoj će se sočivo kuvati.


Kuvalo se to sočivo dobra dva sata. Prešla sam se što ga nisam kuvala u expres loncu, mislila sam da će pre da se skuva.
Čim je skuvano, procedila sam vodu i još vrelo ispasirala viljuškom, pa zatim malo i mikserom. Neko melje na mašini za meso kao kuvanu pšenicu, čujem. Nisam nešto težila pireu od sočiva.
U ispasiranu smesu ubacila sam sve ostalo navedeno. Dobro sam sve sjedinila i formirala šnicle kao i inače od mlevenog mesa.
Pre prženja sam ih sa obe strane kratko spustila u brašno...jer nisam bila sigurna da neće da se raspadnu tokom prženja.
Pržila sam ih u vrelom ulju oko pet minuta. Baš brzo budu gotove.
Pržene sam vadila na papirni ubrus (zbog viška masnoće)...

Fantastične su!

A sledeći put narendaću unutra i neko povrće.. šargarepu, tikvicu i sl... onda će trebati jedno jaje više.. ali vi to već znate..

Mala noćna razmišljanja

Imam jednu drugaricu koja kad god se dotaknemo teme "muke sa odricanjem od hrane" iznosi svoju analizu, tj. teoriju kojom se vodi već dugi niz godina. 
Kaže: Šta?? Da ga jedem? Pa da ono posle jede mene.. Da nadrljam! Da se mučim nedeljama za ovo malo slatkiša.
I uostalom, jesam ja to probala? Jesam, naravno! I to ko zna koliko puta u životu. Je l lepo? Jeste. Al nije brate toliko vredno da mi pravi nesreću oko struka. 
Pih, krofne, uštipci, kolači... velika stvar. Pa neće oni mene da savladaju.. a jedu mi se tako nekad, jedu mi se u velikim količinama, ne nekim malim. 
Potpuno razumem to za količine. U tom grmu i leži zec. Znam sve. 
Teorijski znam. Primeniti je malo teže.
Tako se ona sa mnom ali i sa sobom samom izrazgovara. Da šansu i kolačima.. a i sebi. Pa ko je jači. I uglavnom pobeđuje zdrav razum, baš kako i treba. I bude pojeden tu i tamo kolač ili dva.. nikako cela vangla.

Na hranu smo većinom slabi. Posebno na slatkiše, tako primamljive i ljupke. Velika je to sreća za relativno male pare. Ne moraš da otputuješ ili da se častiš novom garderobom, da se preseliš u veći i lepši stan. Jednostavno umesiš sebi dnevnu dozu sreće, sa fondanom ili ne, čokoladnu ili voćnu, u vidu kiflica ili keksića.. sve jedno je.

A ja ovih dana kad god zaključim dnevne obroke, negde oko sedam uveče, počnem da haluciniram. 
Pred očima mi se ukazuju neke krofne, onako zlatne, lagane i šuplje.. Sve mi se čini da lete oko mene kao oblačići. Gledam ih kroz onu šećernu prašinu koja sa njih pada i raspršuje se u vazduhu...
I sve neke karamel prelive mutim u glavi (koje inače ne pravim i ne znam da pravim). Posle tu karamelu prelivam preko svega što mi padne na pamet. Preko palačinki, mafina pa i onih krofni.

Volim nekako da jedem noću i volim da jedem slatkiše noću.
Reći ćete, pobogu ženo, misli na nešto drugo, radi nešto, skreni misli. Znam ja šta treba, skrećem uporno, ni ruke nisu dokone, mislim usput na bezbroj drugih tema i ideja. 
Planiram, izmišljam.. ali u mislima mesim one krofne i lepo mogu da osetim šećer na rukama..

I kad god uspem da odolim napadu sopstvenog blesavog mozga, pomislim: Koji sam ja meni baksuz i inadžija i ovan.. Svaka mi čast.

Ja nisam još čula da muški ovako crkavaju pred ukusnim zalogajima, a mene čak i ovaj tekst nasikira. 


Evo zato danas nešto fino slano (bez belog brašna ;) 

Tart na podlozi od heljdinog brašna

Za testo je potrebno:

120gr. heljdinog brašna

50gr. ražanog brašna

3 kašike mlevenog lana

1 kašičica semenki lana

kašičica praška za pecivo (ili kvasac)

2-3 kašike ulja ili kašika masti

malo soli

kisela voda (koliko je potrebno da se zamesi testo koje se ne lepi za ruke)

Ostaviti da odmara oko 30 minuta.

Utisnuti u kalup pa preko poređati red šunke, posuti mrvljenim sirom (ja sam koristila fetu), narendati malo kačkavalja i sve zaliti prelivom. 

Preliv je od dva umućena jaja, šoljice mleka, 3 kašike ovsenih pahuljica i vrlo malo soli. Preliv umutiti viljuškom i ostaviti da odstoji 10ak minuta da pahuljice malo nabubre.

Peći u ugrejanoj rerni 30-40 minuta na srednjoj temperaturi.

Slatki hleb s bananama i jabukama

Ne znam zašto rekoh hleb u naslovu kad je ovo kolač... Valjda zbog toga jer ovaj recept u raznim verzijama najčešće zovu Banana bread. Ja sam ga tako i pretraživala. Nisam pravila po nekom određenom receptu, već sam nekoliko njih malo preradila na količine sastojaka i namirnice kojima sam raspolagala.

Potrebni sastojci:
-3 veoma zrele banane iseckane(slobodno neka su potamnele spolja, unutra su idealne za ovaj kolač)
-100gr. margarina ili maslaca
-100gr. smeđeg šećera
-1 veće jaje (ili dva mala)
-150gr. brašna i kašičica sode bikarbone
-1 narendana jabuka i 1 jabuka narezana na neobavezne komade (za preko)
-2 vanile
-šaka ovsenih pahuljica (može a ne mora)
-griz (kašika u testo i kašičica za posipanje)

Postupak:

Banane, šećer i masnoću prokuvati na laganoj temperaturi u šerpici 10-ak minuta. Ohladiti da bude mlako. Ubaciti jaje i promešati. Zatim dodati sve suve sastojke i opet sve lepo laganim mešanjem sjediniti žicom. Narendanu jabuku umešati na kraju. 
Preručiti u kalup za pečenje. Ja sam kalup obložila pek papirom bez podmazivanja.
Posuti preko kašičicu griza pa poređati komade jabuke. 
U prethodno ugrejanoj rerni peći na srednjoj temperaturi oko 45-60min. Možda i malo duže kod slabijih rerni..
Prijatno!

Ko se boji šivaće mašine još

Malo mi je duže trebalo da savladam strah od šivaće mašine. Spominjala sam već da je imam ali je ne pipam, ma ni u prolazu.... 
I tako sve do nedavno.
A kad sam joj se malo približila (i ona meni), rodila se ljubav. 

I kao što sam sama od sebe očekivala, prvi komadi koji su pod mojim rukama i mašinom nastajali bili su vezani za kuhinju. Jedna vrećica za.. šta drugo nego hleb.. ali nije mi baš onakva kakva bih volela da je ispala (pa je nisam ni slikala). 
Krpe neke sam sašila, rasferšlus ušila na torbi heklanoj još prošle godine, neseser napravila... 
Dakle, ljudi, kad sam zašila prvi rajsferšlus, toliko sam bila srećna i ponosna da sam lepo htela samu sebe da izljubim. Eto, toliko ja nisam imala pojma o šivenju i uopšte o bilo kakvom baratanju s mašinom za šivenje.

E, tu sam se već razbahatila pa sam krenula u misiju šivenja kućne kecelje. Namenila sam je, iskrena da budem, sinu. Jeste, sinu. Što da ne. Pa ako je muško ne mora da se prlja po kuhinji kad recimo poželi da napravi palačinke. A zna da pravi palačinke. Nego šta ;)
I boje su mi se činile pristojne za muški komad kućnog odela.

Ali, ja kad mi nešto dobro krene i lepo napreduje, ja se razuzdam i počnem onda sa nekim detaljisanjem koje nije ni bilo u planu, pa hajde još ovo, pa onde ono... Krenu mašnice od ostataka materijala, heklani cvetić.. i ništa ne beše od muške kecelje. 

Rekoh, da ne preterujem. Em hoće ponekad da napravi palačinke, em da ga teram da nosi mašne.

Tako da je ova keceljica završila u Marijinoj kuhinji. Sviđa joj se.

Eto, to su bili oni prvi, početnički koraci koje sam morala da zabeležim. Sledi još puno učenja i vežbanja.

Ovo je onaj post gde vas nagovaram da uradite nešto što odavno priželjkujete. Ako je to šivenje, sad mogu sa sigurnošću da vas ubeđujem. Još ako već imate mašinu.. divota.
Pitajte nekoga za "malu pomoć". Ja sam pitala jednu Vesnu i od nje dobila znate koji odgovor? "Ima da šiješ sve da se puši." :))
Ostaje nam posle toga još dosta truda, ispipavanja, isprobavanja, paranja pa kretanja iz početka, pomalo i nerviranja i na kraju zadovoljnog zagledanja urađenog.

Ako želite da šijete, uradite to.
Umete, samo još ne znate da umete. Majke mi.

* * *

A jedna sitnica od velike pomoći pri šivenju je jastuče za igle. 
Ja sam ga sebi uradila pomoću nekih starih neupotrebljivih pamučnih čarapa. 

Napravila sam krpenjaču (kao ono nekad što smo ih pravili), zašila malo heklanih cvetića i listova, koje sam pozajmila s jednog drugog projekta, opheklala i korpicu, zavezala mašnu... i zabava može da počne ;)

Kaneloni, Plazma i Tarantino

Donela mi deca iz inostranstva između ostalog i kanelone što mi ih je rodbina poslala. 
Gledam sliku na kutiji. Oni slikani kao neki buket s mašnom.. Nikad ih do sad nisam spremala. Kutija, onako poveća.. Baš me iznenadilo da je Marija žrtvovala tu zapreminu svog kofera da mi donese testeninu.
Ja to, onako usput, spomenem, kad imam šta i da čujem: Ma oni hteli da ti pošalju konac za heklanje, ali nije bilo mesta u koferu. 
Šta?? Nije bilo mesta? Za konac?? Inostrani? Evo, još ne mogu da verujem.
Dobro, kaneloni su spremljeni najbolje što sam umela. Videla sam na slici da treba da ih napunim pa skuvam, ispečem.. Odabrala sam nadev od mlevenog mesa i graška. Spremila sam ga kao i inače kad pravim sos za pastu, samo sam dodala i šaku graška na kraju.
Napunjene valjkove sam poređala u posudu za pečenje, prelila bešamel sosom i narendanim kačkavaljom. Sve skoro potpuno isto kao kad pravim lazanje. Pekli su se oko 45 minuta.
Ne izgledaju baš kao ovi sa slike. Ali su bili više nego jestivi ;)

Videh juče, pa ima toga i kod nas u prodavnicama.. ali ja uobičajeno samo gledam i tražim police sa špagetama, grkljančićima i fidom.

* * *

Ne znam kako je kod vas, ali u našoj kući Plazma keks oduvek je bio na ceni. Plazma udrobljena u mleku. Neponovljiv ukus.
Zamenjivao je ponekad i ručak, a za doručak ili večeru ništa nije bolje dočekivano. 
Cena mu je bila pristojno bezobrazna uvek, tako da smo se i mi roditelji, radovali kad bismo se ogrebali za čanče.
Slali smo ga rodbini u inostranstvo, gostili te iste "strance" Plazmom. Pored svih onih mirisnih, puterastih krckavih keksića na inostranim rafovima, oni su se radovali Plazmi. I ajvaru, naravno. Ništa čudno. 
Čini mi se da su retki oni koji ne vole Plazma keks.

Domaći keks ukusa sličnog Plazmi već odavno želim da isprobam. Nisam imala velika očekivanja od rezultata dok sam tragala za receptom. Ali je tekst na blogu Vitki gurman ulivao poverenje. Ispoštovala sam svaki navedeni korak recepta do detalja, bila strpljiva i na kraju je sve rezultiralo keksom koji poprilično liči na Plazmu. Morala sam da dodam i malo više mleka nego što je navedeno. 
Ne izgleda baš glatko i sjajno ali ja nisam ni računala na njegov izgled. 
Jedino još preostaje da ga isprobamo onako kako se on kod nas najčešće jede - u mleku :)

* * *

Svaki put kad sednem da gledam Tarantinov film, kažem prvo u ekran: Hajde, Kventine, imaš deset minuta, dobro petnaest, da mi se svidiš ili odoh i više me neš videt. Uvek tako.
I retko kad ostanem do kraja filma u publici na kauču.
Ne računa se "Kill Bill"...

A u kući imam ljubitelje Tarantina i njegovog stvaralaštva.
Juče je, recimo, već u desetom minutu pred mojim očima bilo toliko krvi, srče i organa prosutih po podu, da mi se smučilo sve, da me prošla i glad, a bila sam baš izgladnela. 
Eto meni neke koristi i od Tarantina.

U domaćem filmu "Kenjac" nema krvi i oružja. Ima prelepih osunčanih pejzaža i kamenjara koji je takav samo u Primorju. Ima maslina i oleandera i svog onog divljeg rastinja koje jurimo pogledom i foto objektivom kad se nađemo u tom okruženju. 
Ima nažalost i nasilja u onom obliku koji je, čini mi se najzastupljeniji na ovim našim prostorima. Onog prećutkivanog, zataškavanog i na taj način vrlo uspešno gajenog - emocionalnog nasilja. 
Drago mi je što su snimili ovaj film. Žrtve u njemu opstaju u svojim tragičnim ulogama, iznova i iznova nastavljajući "normalan život".
Ili je trebalo ovo možda da preporučim 8. marta...

Ako imate volje, pogledajte.

Ja sam ga gledala na YouTube-u

Jabuke u testu

Testo možete da zamesite po sopstvenom ukusu i želji. Može bilo koje vaše omiljeno za kiflice ili lisnato.

Ja sam zamesila posno testo od sledećih sastojaka (dovoljno za 10 komada):

- 80ml ulja 

- 2 kašike smeđeg šećera

- četvrtina kockice kvasca

- 200ml vode

- 3 kašike ovsenih pahuljica

- 1 kašika mlevenog lana

- brašna, onoliko koliko je potrebno da se umesi meko testo

( Maslac umesto ulja kad nećete posno )

Kad naraste, formirati ga kao na slici. Posuti preko po malo griza koji služi da upije višak soka ako ga jabuke opuste. 

Jabuke očišćene i isečene na režnjeve debljine oko 1,5cm, prethodno poprskati sokom od limuna i kesicom vanile. Nek odstoje tako 20-ak minuta. 

Naređati jabuke preko krugova od testa i sa svih strana ih lepo obuhvatiti testom. Baš kao na slici.

Meni su zaličale na jabuke u kapi za tuširanje.

Peći u zagrejanoj rerni na skoro najjačoj temperaturi oko petnaest minuta. 

Posuti cimetom ili šećerom u prahu...