30.06.2015.

Dečaci




To su ona smešna brkata deca što su češće namrštena nego nasmejana, jer veruju da baš tako izgledaju ozbiljno i važno. I jesu važni. Nama, zbog kojih uglavnom ne glume.
To su one meke rumene kifle u koje se zaljubimo još u porodilištu. I od tada, sve o čemu brinemo je to da li će još neko umeti da ih voli kao mi.
To su i one male budale koje uspeju da uguraju pasulj u nos, pa se vrlo brzo otkinu od straha i panike. Onda ne znate da l' da ih bijete ili da se smejete. 
Slinavi su. Neočešljani. Nezgrapni. Ćudljivi. Svadljivi. Bučni. Sebični. Uobraženi i neodoljivi. Nezamenljivi.
Oni kad izađu iz sobe, soba je čudno prazna. Ne znaš da li ti prija ta tišina ili ti odjednom nedostaje šarmantna obest u vazduhu.

Povremeno dobiju priliku da pokažu koliko ustvari umeju da budu nežni. 
A tek izgubljeni.. i zbunjeni i uplašeni. Onda skroz zaborave na svoje mangupske maske i dozvole da im priđete upravo onako kako to potajno priželjkujete. A želite stalno i uporno da budu samo vaše najmekanije kifle. Ništa više. I ništa manje od toga.

I ne znam kako tako brzo rastu i nikad ne porastu. A odu.





Uče nas usput da svet nije ni crn ni beo, već potpuno šaren u nebrojeno mnogo nijansi. 
Uče nas da svet nije samo slika.. da postoji i ton.
Uče nas prilagodljivosti. Uče nas bolje nego iko kako se opstaje na potpuno "svoj" način. I dok uzdišemo, krišom plačemo, sekiramo se, uzajamno učimo.. sve gledamo kako bismo sprečili da takvi kakvi su, "svoji", ne izrastu u one malo manje neodoljive muške primerke koje danas srećemo na svakom koraku.
Verujem da nijedan roditelj svesno ne neguje buduću bitangu. Kako se one izrode, kako se one kifle tako izobliče... volela bih, ili možda ne bih, da znam..


* * *

Mog sina čeka upis na fakultet. Bilo je ovih dana i ovako i onako..
Nakon prve reakcije koju sam sačuvala lično za sebe, shvatila sam da sam ustvari ponosna što nije ustuknuo pred svojom zamisli, nego je hrabro probao da zabode još dve čiodice u boji u neku svoju zamišljenu mapu. Nije se sklonio na sigurno, znajući svoje realne šanse i sve okolnosti. 
Možda je još malo bolje shvatio da je životna borba otpočela i da će maženja sve manje biti. 
Možda je stvarno saznao kako je teško kad samog sebe spotakneš.

Srećna sam što je ozbiljno učio zadnjih meseci. I prilično je naučio... matematiku. Ne, matematika ovde i nije toliko važna, da se razumemo.. Važno mi je to njegovo sazrevanje u pravom smeru, koje se odvijalo pred mojim očima, bez ikakvih uslovljavanja i nametanja. 

I još je divniji osećaj to što sam još jednom dobila priliku da uživam u uzajamnoj podršci i bliskosti moje dece.
Dan pre polaganja, sestra mu je rekla: 
Znaš šta, kako god da prođeš tamo.. opet si pametniji od mene. <3








24.06.2015.

Jendvatri, jendva jendva





   (foto: Marija:)


Pokušavam da odremam u kolima dok me voze. Nema šanse. Stvarno bih volela da mogu da spavam i da ne znam ni gde sam, ni kad sam.
Zevam. Zevam toliko da bih, čini mi se, mogla da progutam auto. Od tolikog zevanja neko bi zaspao sto puta. Ali, ja ne.
Pazim. Pratim. Vidim kad koče oni ispred. Vidim kad pretiču oni iza. Čujem motor kad brunda. 
Mrzim svakoga ko seče krivinu.
Stavljam naočari za sunce. Rešila sam... svejedno mi je. Voze me i mnogo mi je lepo.
Vidim da je ušla muva.
Ustvari, jeste lepo. Stavila sam naočari. Leb i sol svira. Setih se starog vica da Vlatko Stefanovski kupuje uvek sedam osmina bureka..

Stigli smo.
Da li ću ikad više u životu umeti da se opustim.









20.06.2015.

Neki onako post..



Jedna šetnja. Jedno brdo. Neka vrata. Neki prozori. Neki tek ispečen hleb, cveće i jedan recept...















Pravila sam lisnato testo posle, čini mi se, sto godina. Ustvari su to neki "lažni salenjaci". Evo recepta.
Poprilično sam smanjila količine sastojaka za premaz. Upotrebila sam 200gr. masti, 200gr, maslaca i 150gr. brašna.  Napravila sam četiri ploče (kao kupovno Frikomovo testo), od kojih sam jedno odmah razvila i filovala čoko-kremom, a tri zamrzla ;)















Fino je pecivo, hrskavo i ukusno. Taman je lepo išlo uz tek pomužen sok od narandži i grejpfruta..




11.06.2015.

Pokajanje





Hrono bože, grešila sam. Nekoliko dana unazad, a bogami ću i narednih nekoliko, po svemu sudeći.. Došlo mi ono gladno ludilo kad sam gladna na sve što inače i ne volim preterano. Mada je malo takvih stvari. 
Počelo je sve jedne noći dok sam pekla kiflice koje su mi trebale rano, narednog jutra. Pogled mi se malo-malo pa vraćao na dva parčeta heljdopite koja je ostala od doručka. 




Naravno da sam već više meseci disciplinovana i ne jedem noću, a ni između obroka. I ne jedem testa popodne. Znači, rekoh sebi: odbij! 
Kiflice lepo narasle, ispekle se, porumenele.. Filovane slaninom. Ma, ne interesuju me uopšte te kifle. Ona heljdopita ima neku čudnu magiju u sebi. 
Perem sudove, pijem limunadu.. slušam muziku, brišem po kuhinji, dovodim u red sve. Na satu vidim 15 do ponoći. 
Još samo pet minuta sam se uspešno otimala toj magičnoj piti. Dobro.. pojela sam samo jedno parče.

Sutradan, trešnje ili kolači, pitanje je sad. Ma i trešnje i kolači, pa nek ide život..
Prekosutradan, tj. juče, gosti došli. Nema više kolača. Sladoled sipam u posude i pružam ih gostima, a najradije bih im otela one činijice. Uredno u kuhinji kašičicom "počistim" onu plastičnu kutiju, pa kašičicu u usta. Niko nije video.. al' opet mi nekako nelagodno. Pre toga sam lepo za ručkom "mezila" sa gostima, slaninicu i kačkavalj. I paradajz, doduše. Nisam baš potpuno izgubila kompas.

I opet mi se, i još mi se greši. Pije mi se pivo. Vino uopšte. Ej, piiivo..
Ne znam šta mi je.







08.06.2015.

Lepota nekih odbačenih predmeta







Kad imamo priliku da se zavučemo u neke stare šupe i ostave, pa tamo pronađemo prašnjave i odavno odbačene predmete.. To je ono što ne pokušavam svima ni da objasnim, ali znam da mogu ovde da se pohvalim ovim svojim jučerašnjim ulovom. 

Nekoliko lončića za kafu se tu našlo, od kojih mi je ovo cvetno posebno šarmantno.. i ram kome ne treba mnogo do savršenstva.

Sve je u fotkama ;)












04.06.2015.

Svuda pođi, na terasu svrati






Osim što je toplo, sunčano i živopisno, na terasi nas okupljaju mnogi ukusni zalogaji ovih dana.


Slani krekeri s makom

Isprobala sam ove krekere dva puta.
Prvi put - traljavo. Nisam bila zadovoljna ukusom. 
Drugi put - druga priča. Dodala sam feta sir u osnovni recept. Savršeni su bili.


Sastojci:
650gr. brašna
200gr. putera (ja sam stavila 100gr. putera i 100gr. masti)
2 kašike kisele pavlake
150ml kisele vode
50gr. maka (stavila sam malo više, oko 70gr.)
2 jaja
prašak za pecivo
kašičica soli

Prvi put sam mak koristila u slanom receptu. 
Preporučujem ovo jer keks nije uopšte masan kao pojedini krekeri. 
Idealno uz kiselo mleko ili jogurt. 
A možda i uz pivo.. nisam isprobala još ;)




Ona terasa koju sam spominjala, svakim danom za detalj ili dva promeni izgled. Sve više privlači da se neka sitnica doda, premesti s mesta na mesto i naravno, da se iskoristi i popuni još neka prazna saksija.
Tu je neko planirano i neplanirano cveće, malo začinskih biljčica u onim poznatim tufnastim saksijama, kafa... i uz kafu neizostavni slatki zalogaji.







Lagani namaz od kisele pavlake sa seckanim krastavcima i mladim lukom uz crni hleb za ručak? Na terasi.. Što da ne.







A kao poslastica

Kuglice od keksa i čokolade (isto na terasi)

pravila sam ih od sastojaka koji su se zatekli u kuhinjskoj ostavi:
-300gr mlevenog keksa
-oko 100ml slatke pavlake 
-50 gr. otopljene crne čokolade
-100gr. omekšalog maslaca

Preliv je od čokolade




Na terasi smo pošteno ispozirali naš maturant i ja jednog oblačnog majskog dana, neumornoj Mariji.




Tako da je terasa kao i svake godine u ovo doba, glavna zvezda stana. 
I potrajaće to još nadam se.. Pa se vidimo;)







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...